...o crnoj kosi

Nalazim se na ivici ponora,

koji guta svaku česticu moje krvi

i poput vrtloga, poput pakla

uvlači me u njega.



Ne da mi da se osvrnem životu svom

jer Je vidim u toj prelepoj oazi beskraja,

zove me, želi me u naručju, miluje me pogledom.

Ali smrtnik ima hrabrosti

samo da beži od očiju Njenih,

i mašta o Njoj.

...o ljubavi

U bespuću mora staklenih karavana

kojima oči sputavaše vid,

blatnjavi horovi kroz rogove zlatne

o lepoti njenioj širili su mit.



Šaptaše mi stene da negde je ima

a najgušća magla mi ukaza put,

al` ja videh samo tužnu orhideju

nad kojom je plakao samo mesec žut.



U kristalnom zamku od leda i mraka

konačna tišina je slamala svu,

dodirnuti zvezde htela je ona,

ali one ne hteše nju.



Očima Vetra tražila je zoru,

mislima svojim gradila je put,

ali pećina beše besmrtna i tvrda

i sumornih boli tad bijaše svud.



U prelepoj tmini samoće i tuge

satensko plavetnilo tad bijaše tu,

na kamenom grebenu sušio se skelet

koji je nekada vezivao nju.

...o rastanku

Ne gledajte me,

nisam vredan očiju vaših

i ne upirite prstom u mene više

što postadoh otpala latica ruže

čekajući svoju kap kiše.



To što kaplje iz očiju mojih,

to nisu suze,

već je to pesma slavuja bez krila,

što gledajući nebo ispraća zoru,

i ogromni Jasen sa najlepšim lišćem

kome ukraše goru.



Ne bole me oči, nit smeta mi vetar,

već poljupci i čežnja koju zvezde nose.

Ne, ja ne plačem nikad...

A katkad se i na kamenu hladnom

primete sveže kapi rose.

…o žalosti

Maleni pupoljak ruže

vinuo bi se u nebo

jer rekoše da su mu koreni gore,

sprečavajući mu tuge more

da po mislima kruže.

Teško je rasti bez korena,

pogledom tužnim gleda u visine

i ne bole ga oči od sunca,

tek stasao,

na rukohvatu divljine.

Još ne zna šta je bol,

uplakan doziva Tvorca,

koji ga čuje ali ćuti

dok ga tuga pritiska sve jače,

i jače…

“Moji su koreni na nebu !!!”

dovikuje,

oblacima se divi,

i plače.

...o Slučajnoj

Hodim kroz suton Velikoga grada,

pred izdisaj noći u purpuru i rosi,

pod plaštom zvezda, samoće i vetra

ugledah je.

...Poželeh da umrem u njenoj kosi



Rodiše se njene oči iz šaptaja zvezda i neba,

i imaše taj odsjaj smaragda i rubina.

Videti ih htedoh i nestati u magli,

ali ne,

ona ih beše krila.



Lebdela je nežno nad olovom i perjem,

u ustaljenoj tihoj nestvarnoj poemi

od bezbroj duša Božanstva su htela,

da otkucaji srca njenog

nestanu u meni.



Ni slutila nije da negde me ima,

i da znam da ona nije kao druge žene,

jer kroz bezbroj snova milovah joj krila.

A dana kad više je ne bude bilo

ja sanjaću samo oči njene.